Bud Spencer & Terence Hill - Baps i Pasulj

Kako se i očekivalo, a za razliku od igre Noi Siamo Angeli iz 1997. (serija sa Bud Spencerom), ovaj put su se odlučili za žanr koji im najviše odgovara: beat 'em up (ja protiv komšiluka). Na početku igre, možemo da odlučimo da li ćemo igrati kao Terence ili kao Bud.

Igra je posebno dizajnirana za dva igrača, ali ako nema nikoga da igra sa nama, mašina preuzima kontrolu nad drugim likom, a mi ih možemo kontrolisati kada god želimo pomoću dugmeta koje nam omogućava da prebacimo sa jednog lika na drugi.

Oba lika se suštinski kontrolišu na isti način, iako postoje određene razlike u izvođenju njihovih pokreta. Imamo jedno dugme za napad, jedno za specijalni potez, jedno za hvatanje stvari (ili neprijatelja) i drugo za odbranu. Jedan od najboljih detalja ove igre je pažnja koju su posvetili originalnom materijalu, tako da su pokreti koje vidimo u igri preuzeti iz filmova ovih dvaju legendarnh glumaca.

Igra ima puno detalja koji je čine posebno zanimljivom za obožavaoce ovog dueta, ali i za obožavaoce akcionih igara uopšte. Tokom igranja, susrećemo se s brojnim situacijama koje menjaju ton igre korišćenjem mini-igara i to često ima smisla zbog istorije filmova ovih glumaca.

Nažalost, pravljenje dobre video igre je više od samog preuzimanja izvornog materijala i gledanja kako se scene mogu pretvoriti u elemente igranja. Mora se meriti vreme, intenzitet, i stvoriti scene na što nezaboravniji i najmanje dosadan način. I nažalost, tu Slap i Pasulj pomalo kaskaju, posebno ako igramo igru u jednom potezu.

S druge strane, ako igramo kao da je svaka scena film, ova mana je manje uočljiva. Šteta je, ali moramo priznati da je beat 'em up žanr veoma slab u tom aspektu, a vrlo malo igara zna kako efikasno upravljati ovim problemom.

Na sreću, gde zaista blista, posebno za one koji cene dobru piksela umetnost, su grafika. Neprekidno imamo osećaj da smo unutar jednog od filmova ovog dueta, ali kao da je igra dizajnirana za pomalo moćniji uređaj od 16-bitnih mašina ili konzola.

Ali gde igra zaista dostiže izuzetne nivoe je u zvuku. Od prvog trenutka imamo muziku preuzetu iz filmova, sa nekim delovima koje pevaju, i zvučne efekte preuzete direktno iz filmova kao što su Oni me zovu Trinitem i kasniji radovi, uključujući klasičan zvuk čekića koji pada na neprijatelje kada Budova šaka udari u njihovu glavu. Sve to je urađeno s puno karaktera spaghetti westerna, dok je relativno verno 16-bitnoj kategoriji igara, pa u ovoj igri nema relativno složenih glasova, sve je u tekstu i obično je dobro prevedeno.

Mora se reći da ovu igru treba posmatrati za ono što jeste, tribute žanru kinematografije i glumcima koji su ostavili pečat u određenim delovima sveta. U suštini je to fantastičan proizvod, ali ako se držimo činjenice da je to arkadna igra određenog žanra, nije najbolji primer, uprkos dobroj umetnosti i zvuku.